После 1963. године развија ликовни језик и мотиве са приказима елемената античке архитектуре, акта, ликова-утвара и до апстракције доведоног пејзажа, по којима је његово сликарство препознатљиво.

Захваљујући првој монографији објављеној 1971. године, чији је писац био Рене де Солије, и контактима са галеристима, сликарство Љубе Поповића постаје предмет бројних самосталних и колективних изложби у Паризу, Бриселу, Њујорку, Минхену, Женеви. Истовремено Љуба Поповић излаже и у Београду, Суботици, Ваљеву и Будви. У интервјуу, који је дао Мишел Еленбергеру, указује на жељу да екстериоризује субјективну визију савременог света уз помоћ сазнања о ренесансном сликарству. Као уметнике којима се диви, између осталих, наводи: позно барокне сликаре Салватора Розу, уметника за чије представе пејзажа се везује појам orrida bellezza (дивља лепота) и Монсу Дезидерија, познатог по приказима архитектуре, затим Џона Мартина, енглеског представника романтизма; представнике симболистичког покрета XIX века – Гистава Мороа, Одилон Редона, Алфреда Кубина, Фелисијена Ропса, Балтуса. У интервјуу са Аленом Вијоом, говори о дејству ликовних елемената слике и критикује представљачко и илустративно, истичући да с једне стране тема сликарства може бити једино само сликарство, док са друге стране, пред сликарство треба поставити задатак адекватне материјализације симболичких и емоционалних садржаја. Данас се његова дела чувају у Музеју савремене уметности у Београду, Музеју Зептер, Модерној галерији Ваљево, приватним колекцијама.