Љуба Поповић
Љубомир Љуба Поповић је рођен 1934. године у Тузли, а преминуо је 2016. године у Београду. Пред почетак Другог светског рата се доселио у Ваљево са породицом, где је завршио основну школу и Ваљевску гимназију. Студирао је на Академији примењених уметности – одсек за зидно (декоративно) сликарство, али је 1958. године прешао на Академију ликовних уметности где је наставио студије у класи професора Марка Челебоновића, Ђорђа Андрејевића Куна и Мила Милуновића. Пре пресељења у Париз, 1963. године, излагао је заједно са групом Медиала у Галерији графичког колектива (1960-1961) и узео учешће на колективној изложби „Нови облици надреализма и релационизма“ у галерији Културног центра у Београду 1962. године.
Љуба Поповић
Љубомир Љуба Поповић је рођен 1934. године у Тузли, а преминуо је 2016. године у Београду. Пред почетак Другог светског рата се доселио у Ваљево са породицом, где је завршио основну школу и Ваљевску гимназију. Студирао је на Академији примењених уметности – одсек за зидно (декоративно) сликарство, али је 1958. године прешао на Академију ликовних уметности где је наставио студије у класи професора Марка Челебоновића, Ђорђа Андрејевића Куна и Мила Милуновића. Пре пресељења у Париз, 1963. године, излагао је заједно са групом Медиала у Галерији графичког колектива (1960-1961) и узео учешће на колективној изложби „Нови облици надреализма и релационизма“ у галерији Културног центра у Београду 1962. године.
После 1963. године развија ликовни језик и мотиве са приказима елемената античке архитектуре, акта, ликова-утвара и до апстракције доведоног пејзажа, по којима је његово сликарство препознатљиво.
Захваљујући првој монографији објављеној 1971. године, чији је писац био Рене де Солије, и контактима са галеристима, сликарство Љубе Поповића постаје предмет бројних самосталних и колективних изложби у Паризу, Бриселу, Њујорку, Минхену, Женеви. Истовремено Љуба Поповић излаже и у Београду, Суботици, Ваљеву и Будви. У интервјуу, који је дао Мишел Еленбергеру, указује на жељу да екстериоризује субјективну визију савременог света уз помоћ сазнања о ренесансном сликарству. Као уметнике којима се диви, између осталих, наводи: позно барокне сликаре Салватора Розу, уметника за чије представе пејзажа се везује појам orrida bellezza (дивља лепота) и Монсу Дезидерија, познатог по приказима архитектуре, затим Џона Мартина, енглеског представника романтизма; представнике симболистичког покрета XIX века – Гистава Мороа, Одилон Редона, Алфреда Кубина, Фелисијена Ропса, Балтуса. У интервјуу са Аленом Вијоом, говори о дејству ликовних елемената слике и критикује представљачко и илустративно, истичући да с једне стране тема сликарства може бити једино само сликарство, док са друге стране, пред сликарство треба поставити задатак адекватне материјализације симболичких и емоционалних садржаја. Данас се његова дела чувају у Музеју савремене уметности у Београду, Музеју Зептер, Модерној галерији Ваљево, приватним колекцијама.
Љуба Поповић, РАНЕ, уље на платну, 162x130cm, 1985.